Poučni Californication

Sticajem okolnosti sam ranoranilac i, kao takva, prvo što nakon buđenja radim je da palim TV u potrazi za interesantnim programom.

Recimo da je bilo oko 8h izjutra. Radni dan, neradni za klince – prolećni raspust, uživancija. U prebacivanju TV kanala, krajičkom oka opazim ''Californication'' i zaustavim se. Nije loša serija, za nas odrasle; možda malo previše seks scena, ali dobro – odrasli smo, je l?

Scena koja je bila prikazana u nekih 8h izjutra sastojala se od glavnog glumca i njegovog mu najboljeg druga u ''trojci'' (ne Portalu) sa jednom tetom. I svi kao od majke rođeni! Na porodičnom kanalu Ružičaste televizije!

U vreme kada većina klinaca ima svoj TV u sobi ili bar TV karticu na kompu, u vreme kada su roditelji na poslu a oni kod kuća sami – jedna od nacionalnih TV stanica procenila je da je dobro, kvalitetno i poučno za decu i omladinu puštati seriju sa eksplicitnim scenama seksa u udarnom jutarnjem terminu! Onda kada ostale TV stanice puštaju crtaće.

A možda je to deo ''novog paketa programa'' koji Mitrović najavljuje – manje kiča, više kvalitetnih i poučnih stvari..strašno.

Preterala sam ali sa razlogom

Preterala sam sa prethodnim tekstom koji sam, posle razmišljanja hladnom glavom, izbrisala (Sorry Mashenka).

Ovako izgleda biznis zona Novog Beograda. I posle se čude i žale zašto nema više stranog investiranja...

Gospodin Trulić

Poštovani i nadasve cenjeni gospodin Trulić: Ortoped, Preduzetnik, Ministar – pravi srpski multipraktik!

Ljubitelj Narodnog muzeja Kruševac, planete Zemlje, Vaterpolo reprezentacije Srbije, raftinga, palačinki, Adidasa, Nevladinih Organizacija iz Srbije, i još stotinjak nekih raznoraznih face zajebancija, pravi je primer Srpskog (a ne danskog) Truleža.

Zašto? (O da, ima i tih koji će to pitati)

Fenomen u studiranju, postiplomskim studijama i specijalizacijama na medicinskom fakultetu kod nas a i preko; nekadašnji lekar hitne pomoći i ortoped Zdravstvenog centra u Subotici; bivši neuspeli kandidat pomenutog (rodnog) grada; vrsni i vrhunski stručnjak u oblasti IT industrije i, kao takav, vlasnik firme DG comp, koja snabdeva vladine i državne institucije sa računarima i računarskom opremom; suvlasnik firme Rol Pak sa Palića, koja se bavi proizvodnjom ambalaže od papira i kartona, ali je sulasništo i izvesnog i nadasve poštenog Milije Babovića. Dalje, idejni tvorac i organizator akcije ''Očistimo Srbiju'', za čije je potrebe – a na račun građana lepe naše zemlje – samo za reklamiranje na Serbia Open-u utrošeno pola miliona evra!; akcija za čije je sprovođenje samo Evropska unija donirala 14 miliona evra! – a koliko smo mi ostali ne zna se. Dalje, nalogodavac za pravljenje najskupljeg  sajta ''Očistimo Srbiju'', za čiju realizaciju bilo potrebno nekih tričavih 25.000 evra – opet uzetih od strane nas, građana – sa opravdanjem kako:

„Portal je rađen u programu CMS, što je malo ozbiljniji kompjuterski jezik od onog koji se primenjuje za obične sajtove. Na njemu će građani moći da nađu mape i podatke o lokacijama deponija, dok će opštine imati dostupne informacije o kapacitetima ostalih lokalnih samouprava” .

Ministar za zaštitu životne okoline i prostornog planiranja, tvorac je i ideje o ''brzoj i uspešnoj legalizaciji'', pojednostavljenoj proceduri za legalizovanje bespravno podignutih objekata. A šta sa novcem koji je već strpao u džep od strane brzopletih platiša – po starom zakonu, nije poznato.

Glava me zabolela od sakupljanja i ovoliko informacija o poštovanom i nadasve cenjenom gospodinu Truliću. A ni zagrebala još po površini nisam..

Truliću, Truliću, i tebe i sve koji te dovedoše – na selo bih da kopate i stoku pazite vas poslala! Do kraja vam životnih mandata.

Tamni vilajet

Nikad nisam bila neki preterani fan statistike; možda zbog svoje neraskidive povezanosti sa matematikom, koju sam pa prezirala. No..odlutah.

Statistika neka naša kaže kako u Srbiji 1,3 miliona ljudi jedva preživljava, 700.000 ljudi živi ispod granice siromaštva, primaoca socijalne pomoći ima 178.000, 343.000 penzionera ima penziju nižu od 11.000 dinara, broj nezaposlenih je 760.000 od kojih 94.997 je na tržištu rada i iznad 55 godina života, od kojih 21.000 nema pravo ni na kakvu nadoknadu.

Crno, crnje, najcrnje.

Nažalost, moj otac potpada pod kategoriju ljudi preko 55 godina, bez posla poslednjih 11 godina, na birou i bez ikakvih prava za bilo kakvu nadoknadu. Za svo to vreme, uspeo je naći – slovima i brojem – 3 (tri) posla na određeno vreme. U prve tri godine; sve posle toga je jedan uzašno crni, teški, neprekidno depresivni čarobni krug iz kojeg je prokleto teško izaći.

Svojevremeno, radio je jako dobro, u dobroj i jakoj državnoj firmi, na odgovornom radnom mestu; dok firma nije zasmetala i krenula na doboš (prevod: punjenje privatnih džepova na račun države). Zasmetao je jer nije hteo uplesti svoje prste i bio smaknut; džaba što je pravda pobedila i sud odlučio u njegovu korist; šteta je već bila načinjena.

Nikada i nikome ne bih poželela da bude upoznat sa tom stravičnom slikom sistematsko-temeljnog propadanja čoveka i njegove duše, usled nepravde. Nepravde sistema, poretka, lopova, baraba, hoštaplera, vlasti, države. Nije lep prizor. Najblaže rečeno.

Godinama sam se trudila da ga na bilo koji način trgnem, izvučem makar malo iz tog čemera i jada; tražila načine da ga nečim zaokupiram; izmišljala neke kratkoročne projekte, ideje. Ponekad uspem, samo na kratko. A onda se vrati u tu rupu, dole.

Koju rupu? – pitate.

Rupa poniženja i bezvrednosti, osećaja nemoći i bljuvanja nad sobom i situacijom koja te je zadesila.

Kako pomoći čoveku kojeg je život izubijao? Čoveku od svojih 57 godina, koji više nije čak ni na margini, već ne postoji – što se posla tiče? Prekvalifikovanom (u svom polju) dinosaurusu kojeg su vreme, pogrešna/nakaradna/lopovska/hoštaplerska politika svih vlada i vlasti pregazile, sažvakale, preživale i ispljunule? Čoveku kojem je, tokom svog tog vremena, zdravlje popustilo i opasno se narušilo – a opet, nedovoljno za bilo kakav vid penzije? Ni dijagnoza srčanog bolesnika, nekoliko predinfarktnih stanja, četiri čitava i jednog puknutog čira, i šta sve još ne – ne, nije dovoljno, treba da ste jednom i po nogom u grobu – kako biste uopšte i potpali pod bilo kakav vid razmatranja za neku možda u naznakama penziju.

Kako da mu pomognem? Kako pomoći svim tim ljudima, poput  njega, a kojih je – bojim se – mnogo više nego prijavljenih 760.000 od kojih 94.997 je na tržištu rada i iznad 55 godina života, od kojih 21.000 nema pravo ni na kakvu nadoknadu.

Serem se i u državu i u vlast i opoziciju, u ministre i državne sekretare, u sva ministarstva i državne institucije i NVO fucking organizacije! Dok svaka bagra dupe svoje podmaže, narod – taj isti narod koji je stoku i doveo tu gde jeste, crkava i skapava.

Na pravdi Boga.

Lutka sa naslovne strane

''Vežbamo po ceo dan da bismo bile zanosne na sceni''

''Budi lepa i koketna''

''Na sceni mora da bude luda i neobuzdana''

Devojčice od godinu/dve/tri roditelji šminkaju, depiliraju, toniraju, izgladnjuju, veštački obrađuju, dorađuju..sve u svrhu lepote/uspeha/pobede.

Devojčice od godinu/dve/tri koje vrte guzama, grudnim košem, izveštačeno se smeju i šalju poljupce, pokazuju gaćice i gole nogice..šire ruke, noge, usta..

Devojčice od godinu/dve/tri izlažu pogledima ''sudija'' i ''stručnog žirija'' – gomile pedofila, nastranih bolesnika, izopačenih mizerablika..

Da, govorim o Amerikancima i njihovoj bolesnoj opsesiji ''Beauty pageant''-ima. O onim istim Amerikancima koji su porodici Nastić oduzeli decu, zbog ''sumnjivih i spornih fotografija'' nage im dece – dece, koja su fotkana dok su kupana u kadi – hej! Fotke koje svi mi imamo, uslikane od strane svih naših roditelja – nevine, blesave i uspomene na neka druga, sretnija vremena.

U zemlji koja je ''izmislila'' pedofiliju, održavanje ''Beauty pageant''-a je stvar prestiža, mo'š misliti! Izmišljen tamo neke 1921. godine u Atlantik Sitiju, kako bi se turisti nečim zabavili, jaaako bitno. Ali eto, do danas je poprimilo pandemske razmere, pa tako roditelji troše enormne sume novca kako bi njihove mezimice bile lepe, talentovane, priznato najlepše i tome slično.

Gledam i povraća mi se. Te devojčice nemaju detinjstvo. Od najranijih dana, ubačene u mašinu ''Samo ako si lepa, vrediš''; učene da gaze preko svega ne bi li dobile ono što žele i/ili misle da zaslužuju. Briju ih i depiliraju od najranijih dana,, potamnjuju kožu, farbaju kosu, čupaju obrve i lepe veštačke trepavice i nokte, stavljaju proteze – lažne zube, perike, oblače seksi i provokativne haljine i šta sve ne – prave male lutke nakaze! Učene da budu izveštačene, dvolične, ''backstabbing bi***es'', veštice a ne vile.

Za nagradu od nekih 100-500 dolara i plastičnu krunu!

I onda nam ti i takvi Ameri nešto drve i pamet sole? Uče nas – hej ONI NAS – na koji način i kojim metodama decu da vaspitavamo, mi zatucani pećinski ljudi; a njihova izopačena subkultura dovodi njihove klince do same granice zlostavljanja i zanemarivanja dece i pedofilije!

Gde je granica i šta je sledeće – najlepši fetus?

Mahatma iz Bajčetine

I osvanu taj, dugo najavljivani, stiroporni 16. april, leta Gospodnjeg 2011.-te.

Okupi se narod, od ranih sati, stav da iskaže, crtu da podvuče, ''DOSTA'' da kaže. Al' koj' da čuje? – pitam se ja, dok gledam iste sa (ne tako malog) TV ekrana direktan prenos sa BN televizije.

Na trenutak, ostadoh bez daha nad tom i tolikom masom sveta...skoro kao nekad, jednog Petog oktobra (o kojem se sada ni šaptati ne sme, a kamo li pričati). Samo na trenutak. Jer, setih se kome je ta ista masa došla na noge; šteta što tolika energija na iste lopove i jajare se troši i rasipa.

Boljeg nema; a gorih ima kol'ko 'oćeš!

I najavi tužni naš Bajčetinski Mahatma ono što su i vrapci dživdžani već odavno znali; ništa novo taj izmislio nije; kakvo konkretno rešenje, izlas, spas. Ne, ne.

Čuj, štrajk žeđu i glađu – mo'š misliti! Post otpočeo Mahatma naš, taman pred najveći hrišćanski praznik; valja se pričestiti, a naš Mahatma je veeeliki vernik i kao takav, dobro zna da nije hrišćanski o samoubistvu ni misliti, a kamo li ga uraditi (što bi Vladisti rekli). Taman posla; čovek samo posti, pročišćava dušu i telo pred izbore što najavi.

''Idem do kraja, za takav cilj vredi žrtvovati život.''

Koji cilj i koji život, crni nečovče, neljudu, nestvoru jedan?

Vukčić je to probao onomad, Šešlija takođe, i još sijaset njih (ko li im imena sve popamti)...ima li u ovoj našoj lepoj i prelepoj zemlji nekog, IKOG, da nešto novo, konkretno, drugačije i BOLJE predloži/uradi?

...sve sama Pica sa sto lica...što presipa iz šupljeg u prazno...i pritom svoje džepove puni...na uštrb Ovaca, nas.

Nova Odluka o komunalnom redu

Imam terasu. Ni preterano veliku, ni suviše malu, taman. Staje okrugli sto i tri stolice i još ostane mesta.

Štrik nemam.

A bilo ga je; kad smo se useljavali. Brže-bolje sam ga, sa tatom, skinula. Sramota me bilo. Gde god da smo, tokom godina, živeli, nikada – ali zaista nikada, nismo imali štrik na terasi. Rešetku za veš – da, štrik – ne.

Sada i danas, u zgradi u kojoj živim, komšiluk je – pa, malo je reći – živopisan. Komšinica iznad mene, veš suši i na terasi, i preko terase, preko prozora – gde stigne. Ima štrik i izvan same terase tj. zgrade; malo joj sve drugo. I ne zaustavlja se tu. Sav taj veš, pre kačenja, ona dobro istrese i prodrma. I ne samo veš; naročito obožava da trese posteljinu nakon spavanja, stolnjak nakon ručka, tepihe pune psećih dlaka…sve po mom uredno naslaganom i skrivenom vešu. A pored veša, kači i kese, one obične šuškave – valjda ih pere za ponovnu upotrebu, šta li, štedljiva žena. Kulturo – eve me!

I zato mi je drago što čitam da na snagu stupa nova Odluka o komunalnom redu. Ne može naš čovek ništa pametno da nauči, dok ga ne rebneš po džepu, jasno kao dan. Zašto mora da me, dok šetam ulicama, zapuhne miris raznoraznih deterdženata i omekšivača za rublje i šta mene briga da gledam kakvu ko garderobu i veš ima? Nije me briga, ali ne mogu a da ne vidim, kad mi se potura pod nos.

Cele zime, veš sam sušila u jednoj od soba, kraj TA peći. I šta mi je falilo? Niti nekulturno, još manje nevaspitano. Osuši se za pola dana i milina. Šta fali da ljudi na terase, umesto skaradnih štrikova, stave rešetke za veš? Kad ne treba, lepo se sklopi i ne zauzima mnogo mesta, može se pomerati gde god i kad god i ne smeta za oko – jer se ne vidi!

Naravno, svi su odmah pohrlili da ‘opljuju’ po sramnoj odluci pa, ko veli, ‘nemaju ljudi para’ ‘bla-bla’ ‘bla-bla’… Šta će im novci za plaćanje kazni, ako se povinuju više nego razumnoj odluci i postupe u skladu sa njom? A neeee…naš čo’ek je bundžija, tvrdoglavi kontraš, neće njemu niko govoriti šta će sa svojim vešom, gde i kako raditi! Presipanje iz šupljeg u prazno.

O ostalim pravilima nove Odluke, neki drugi put.