I osvanu taj, dugo najavljivani, stiroporni 16. april, leta Gospodnjeg 2011.-te.
Okupi se narod, od ranih sati, stav da iskaže, crtu da podvuče, ''DOSTA'' da kaže. Al' koj' da čuje? – pitam se ja, dok gledam iste sa (ne tako malog) TV ekrana direktan prenos sa BN televizije.
Na trenutak, ostadoh bez daha nad tom i tolikom masom sveta...skoro kao nekad, jednog Petog oktobra (o kojem se sada ni šaptati ne sme, a kamo li pričati). Samo na trenutak. Jer, setih se kome je ta ista masa došla na noge; šteta što tolika energija na iste lopove i jajare se troši i rasipa.
Boljeg nema; a gorih ima kol'ko 'oćeš!
I najavi tužni naš Bajčetinski Mahatma ono što su i vrapci dživdžani već odavno znali; ništa novo taj izmislio nije; kakvo konkretno rešenje, izlas, spas. Ne, ne.
Čuj, štrajk žeđu i glađu – mo'š misliti! Post otpočeo Mahatma naš, taman pred najveći hrišćanski praznik; valja se pričestiti, a naš Mahatma je veeeliki vernik i kao takav, dobro zna da nije hrišćanski o samoubistvu ni misliti, a kamo li ga uraditi (što bi Vladisti rekli). Taman posla; čovek samo posti, pročišćava dušu i telo pred izbore što najavi.
''Idem do kraja, za takav cilj vredi žrtvovati život.''
Koji cilj i koji život, crni nečovče, neljudu, nestvoru jedan?
Vukčić je to probao onomad, Šešlija takođe, i još sijaset njih (ko li im imena sve popamti)...ima li u ovoj našoj lepoj i prelepoj zemlji nekog, IKOG, da nešto novo, konkretno, drugačije i BOLJE predloži/uradi?
...sve sama Pica sa sto lica...što presipa iz šupljeg u prazno...i pritom svoje džepove puni...na uštrb Ovaca, nas.
No comments:
Post a Comment