Tamni vilajet

Nikad nisam bila neki preterani fan statistike; možda zbog svoje neraskidive povezanosti sa matematikom, koju sam pa prezirala. No..odlutah.

Statistika neka naša kaže kako u Srbiji 1,3 miliona ljudi jedva preživljava, 700.000 ljudi živi ispod granice siromaštva, primaoca socijalne pomoći ima 178.000, 343.000 penzionera ima penziju nižu od 11.000 dinara, broj nezaposlenih je 760.000 od kojih 94.997 je na tržištu rada i iznad 55 godina života, od kojih 21.000 nema pravo ni na kakvu nadoknadu.

Crno, crnje, najcrnje.

Nažalost, moj otac potpada pod kategoriju ljudi preko 55 godina, bez posla poslednjih 11 godina, na birou i bez ikakvih prava za bilo kakvu nadoknadu. Za svo to vreme, uspeo je naći – slovima i brojem – 3 (tri) posla na određeno vreme. U prve tri godine; sve posle toga je jedan uzašno crni, teški, neprekidno depresivni čarobni krug iz kojeg je prokleto teško izaći.

Svojevremeno, radio je jako dobro, u dobroj i jakoj državnoj firmi, na odgovornom radnom mestu; dok firma nije zasmetala i krenula na doboš (prevod: punjenje privatnih džepova na račun države). Zasmetao je jer nije hteo uplesti svoje prste i bio smaknut; džaba što je pravda pobedila i sud odlučio u njegovu korist; šteta je već bila načinjena.

Nikada i nikome ne bih poželela da bude upoznat sa tom stravičnom slikom sistematsko-temeljnog propadanja čoveka i njegove duše, usled nepravde. Nepravde sistema, poretka, lopova, baraba, hoštaplera, vlasti, države. Nije lep prizor. Najblaže rečeno.

Godinama sam se trudila da ga na bilo koji način trgnem, izvučem makar malo iz tog čemera i jada; tražila načine da ga nečim zaokupiram; izmišljala neke kratkoročne projekte, ideje. Ponekad uspem, samo na kratko. A onda se vrati u tu rupu, dole.

Koju rupu? – pitate.

Rupa poniženja i bezvrednosti, osećaja nemoći i bljuvanja nad sobom i situacijom koja te je zadesila.

Kako pomoći čoveku kojeg je život izubijao? Čoveku od svojih 57 godina, koji više nije čak ni na margini, već ne postoji – što se posla tiče? Prekvalifikovanom (u svom polju) dinosaurusu kojeg su vreme, pogrešna/nakaradna/lopovska/hoštaplerska politika svih vlada i vlasti pregazile, sažvakale, preživale i ispljunule? Čoveku kojem je, tokom svog tog vremena, zdravlje popustilo i opasno se narušilo – a opet, nedovoljno za bilo kakav vid penzije? Ni dijagnoza srčanog bolesnika, nekoliko predinfarktnih stanja, četiri čitava i jednog puknutog čira, i šta sve još ne – ne, nije dovoljno, treba da ste jednom i po nogom u grobu – kako biste uopšte i potpali pod bilo kakav vid razmatranja za neku možda u naznakama penziju.

Kako da mu pomognem? Kako pomoći svim tim ljudima, poput  njega, a kojih je – bojim se – mnogo više nego prijavljenih 760.000 od kojih 94.997 je na tržištu rada i iznad 55 godina života, od kojih 21.000 nema pravo ni na kakvu nadoknadu.

Serem se i u državu i u vlast i opoziciju, u ministre i državne sekretare, u sva ministarstva i državne institucije i NVO fucking organizacije! Dok svaka bagra dupe svoje podmaže, narod – taj isti narod koji je stoku i doveo tu gde jeste, crkava i skapava.

Na pravdi Boga.